Slobodni Univerzitet

Burdijeova teorija globalizacije - mit o globalizaciji

freeuniversity | 27 Novembar, 2010 13:55

Pjer Burdije

Pjer Burdije (1930-2002), nekadašnji profesor na francuskom Univerzitetu bio je jedan od najplodotvornijih sociologa XX veka. On je odbio da bude deo bilo koje vladajuće teorije te je vršio sintezu različitih pravaca i stvorio ono što se često naziva teorijom prakse. Osim raznoraznih socioloških istraživanja u sferi jezika, obrazovanja, politike, kulture, umetnosti ili stilova života on se bavio i etnološkim istraživanjima u Alžiru i Francuskoj. Uspeo je da spoji teorijska neslaganja različitih teorija u oblasti subjektivno-objektivnog, strukture i delanja, makronivoa i mikronivoa ili kvalitativne ili kvantitativne metodologije. Glavni pojmovi koje Burdije uvodi u sociologiju su pojam polja, prakse, habitusa i kapitala. Kapital definiše kao materijalna i simbolička dobra koja su oskudna, a kojima ljudi teže. Tako on razlikuje ekonomski, kulturni, simbolički i socijalni kapital. Kulturni kapital se odnosi na institucionalizovano i neinstitucionalizovano obrazovanje; simbolički na ugled, prestiž ili autoritet; socijalni na socijalne veze koje se mogu ostvariti. Možda je ključna inovacija njegovog teorijskog nasleđa pojam habitusa kao sistema trajnih, prenosivih dispozicija koji služi kao generativna osnova praksi. Habitus je navika, ono što je urođeno i čini nas pojedincima, ali nam ga zapravo nameće kolektiv. Burdije je bio urednik više časopisa i autor desetine knjiga. On nije bio samo teoritičar, već i društveni aktivista. Verovao je i borio se za socijalnu državu, a kao najvećeg neprijatelja istoj video je teoriju globalizacije, te je jasno zašto je bio istaknuti antiglobalista.

"Signalna svetla"

Signalna svetla je zbirka tekstova i intervjua Pjera Burdijea koje objedinjuje kritika neoliberalne invazije koja je prikrivena plaštom teorije o globalizaciji. Zbog toga je globalizacija za njega "mit u punom značenju te reči", "jedan moćan diskurs", "ideja koja postiže verovanje". Savremeno doba kojim upravlja neoliberalna vizija on naziva konzervatitvnim periodom ljudske istorije koja se, ironično, oslanja na progres. Globalizacija, onakva kakva deluje, u stvari, odnosi si se samo na ekonomski progres i kao takvu on je ne negira. Ipak, u tome vidi samo pokušaj produžetka moći malog broja država tako što će imati kontrolu nad celinom nacionalnih berzi. Ideje koje globalizacija nosi, zapravo, podudarne su ekonomskim zakonima koji odgovaraju bogatima kako bi bili još bogatiji. Kvantitativna nauka kakva je današnja ekonomija i neoliberalna teorija ne ubrajaju socijalnu cenu, već sve podređuju ekonomskom progresu koji se ogleda na bilansima u numeričkom obliku. Ako tako stoje stvari, zar nije logično pitanje mogu li se meriti ekonomska dobit i sreća pojedinaca? I drugo, kako da se za ekonomske odluke kvantitativno uzme u obzir socijalna cena? Neoliberalnoj teoriji su očigledno ove kategorije nepoznate.

Mit o globalizaciji

Mit o globalizaciji Burdije smatra najvećim neprijateljem države blagostanja i socijalnim tekovinama čovečanstva. Zapravo, ova teorija povlači državu iz sektora društvenog života. On uviđa da leva ruka države propada, dok desna ruka u vidu finansijskih i sličnih službenika jača. Socijalna cena koja je pomenuta ranije, ogleda se u propasti leve ruke države jer kategorije kojima se ovaj deo države bavi ne donose nikakav direktan profit koji bi se mogao videti na nekom bilansu uspeha. Čak, štaviše, leva politika države stvara rashod i po ekonomskim zakonima predstavlja tumor razvitku i ideji progresa. Po tome, izgleda sasvim jasno i logično da socijalni progres za državu zapravo pretpostavlja gubitak. Iako znatno oslabljena leva ruka države, po Burdijeu, ima domen simboličkog i može kvalitativno uticati na pojedince, ali s druge strane on uviđa korumpiranost i izdaju javnog sektora tako što službenici prelaze u privatni sektor i podvlađuju se zakonima koji imaju inicijativu da zavladaju. U intelektualcima Burdije vidi nadu za izlazak iz zablude o progresu uz ovu teoriju globalizacije, ipak, on uviđa da je sve više pobornika ove teorije, već ustoličenih intelektualaca koji samo reprodukuju istu priču koja se vrti po masovnim medijima i ubeđuje ostatak društva u ispravnost i logičnost zakona kojima se upravljamo.

Poput srednjovekovne Evrope kojom je upravljala religija, danas nam legitimnost elite koja upravlja najznačajnijim funkcijama daje ekonomska nauka. Institucije poput Međunarodnog Monetarnog Fonda ili Svetske Banke ne pregovaraju, niti inoviraju, već samo objašnjavaju zbog čega je sve kako jeste i zbog čega će sve biti tako kako će biti nametajući verovanje u liberalizam i istorijsku neminovnost. Pored glavnih ekonomskih institucija u globalnom "pokrštavanju" veliku ulogu imaju mediji i intelektualci. Konzervativizam nove ideologije nameće određene kategorije puput maksimalnog rasta, produktivnosti i kompetetivnosti kao krajnji cilj ljudskog delovanja i smisao egzistencije, kategorije koje su toliko izvan dometa ljudskog i društvenog. Ipak, trebalo bi verovati u to da je ekonomija smisao ljudskog života.

Alternativa neoliberalnom konceptu globalizacije

Burdije se zalaže za otpor neoliberalizmu. Najveću ulogu u borbi mogu imati naučni radnici koji bi trebalo da analiziraju proizvodnju i protok tog diskursa. Nažalost, on primećuje da je uglavnom suprotno i da su oni često jedni od tvoraca i održavalaca istog. Po sistemu "klin se klinom izbija", tehnokratija ekonomske nauke može se i zaustaviti samo putem nauke. Intelektualci bi trebalo da se istaknu iznad političara i utiču na svest građana koji su pod novim sistemom i sami počeli da odbacuju državu. Mondijalizacija bi mogla promeniti smer svog delovanja i učiniti mnogo više za integraciju regiona i sveta nego što to čini ekonomska globalizacija. Sam pojam integracije sveta, ako pratimo Burdijea, takođe je jedna zabluda koja se ogleda u ekonomskoj integraciji iliti stvaranju velikog slobodnog tržišta koje bi išlo na ruku industrijalizovanim i već bogatim zemljama. Kao primer navodi Evropsku Uniju u kojoj se od monetarne integracije očekuje obezbeđivanje i društvene integracije, što jedno s drugim nema bliske veze. I upravo je to ono u šta bi se mondijalizacija mogla okrenuti - ka širenju socijalnih tekovina, nasuprot rušenju istih i stvaranju jednoličnog sveta. Evropska Unija ujedinjena je normativnim zakonima u oblasti ekonomije, ali njeni zakoni koji se odnose na socijalnu sferu, iliti na levu ruku države, ostaju raznoliki. Postoje nadnacionalne korporacije i zakoni koji omogućavaju njihovo funkcionisanje, ali s druge strane ne postoje nadnacionalni sindikati kao protivteža dominaciji i mogućnostima manipulacije. Štaviše, ono za šta su se ljudi, odnosno društvo borilo godinama, nestaje u novim teorijama kao nešto što je odavno prevaziđeno. Danas opet postoji prekovremeni, noćni rad, rad na više poslova što se savršeno uklapa u sistem vrednosti odnosno maksimizaciju profita od koje, kako brojke kažu, svi imamo koristi. Nezaposlenost i takozvana vrednost posla čini da rad postaje konkurencija, čime se ubija solidarnost među ljudima, gde svako gleda na sebe i maksimizaciju sopstevenog profita koji postaje smisao života logično shvatljiv verovatno samo iz ugla ekonomske nauke.

Signalna svetla pre svega služe radi razotkrivanja i analize mita o globalizaciji u koji smo svi upleteni, verovali mi u njega ili ne. Burdije je verovao u to da pre svega razotkrivanjem, analizom stvaranja i reprodukcije ove teorije koja nema pokriće u realnom, već samo u naučno-kvantitativnom svetu možemo dopreti do suštine. A suština je sprečavanje pravca ka kom je takozvano globalno društvo, koje je i samo proizvod ove teorije, krenulo. Ali, nije samo to dovoljno. Potrebno je i obrtanje globalizacije, koja je započeta tako kako je započeta u drugom smeru, smeru društvene integracije gde bi kvalitet pod čim on smatra socijalne tekovine prevazišao brojke i obezbedio neki bolji svet gde se sreća ljudi i kvalitet života pojedinca ne meri produktivnošću ili maksimizacijom profita.